Клара, Клариса: Свака жена увек и свуда

КЛАРА, КЛАРИСА је изведбени текст са непознатим бројем ауторки.

Драматизација: Милена Богавац
Редитељ: Јелена Богавац

Овај комад, наслов и основну причу, дугује списатељици Маријани Чанак. Роман Маријане Чанак, наследио је бројне мотиве из богате ризнице сачуване из између корица књиге ЖЕНЕ КОЈЕ ТРЧЕ С ВУКОВИМА психоаналитичарке и исцелитељке Кларисе Пинколе Естес. Ауторка ове књиге, деценијама је прикупљала и бележила је древне приче и бајке, свих култура света. Тема њене књиге је психа жене, објашњена кроз анализу народних прича и бајки, митова и веровања чији корени сежу дубоко у историју цивилизације. Не зна се ко је и када први испричао ове приче , али се зна да се у читавом свету, исте приче причају и данас, у различитим варијантама. Свака култура има своје верзије. Свака генерација, такође.

Медуза Суза

Јелена Палигорић Синкевић

Редитељ: Марко Торлаковић

Медуза Суза представа је која третира проблеме загађења морских дубина пластиком. Полазна тачка инспирације за рад на овој представи био је податак да је микропластика толико преплавила свет да се налази буквално свуда. О токсичности микропластике написани су озбиљни научни радови, њена количина се повећава из године у годину. Шта је оно што можемо ми да урадимо као позоришни аутори - можемо о томе да направимо представу.

Медуза Суза је представа без говорног језика, тако је направљена да би могла да комуницира са свима. Морско дно је вечита дечја фасцинација, и његова магичност је вечна. Али шта се догађа када се бесконачно плаветнило пуни отпадом за који смо одговорни само ми, људи?

Женидба

Режија и адаптација: Андреј Цветановски

Поштована публико,

Добродошли у духовит свет „Женидбе“, где љубав заузима централно место под рефлекторима телевизије уживо. Гогољва „Женидба“ је основа за ову представу, а ванвременске теме љубави, удварања и друштвених очекивања су сагледане у данашњем контексту. У свету који је опседнут ријалити ТВ-ом, где се свака емоција и интимни тренутак емитују да би свет могао да их види, доносимо вам урнебесни и провокативни поглед на потрагу за љубављу у дигиталном добу.
Наши ликови не траже само љубав; они то раде на телевизији уживо, где се сваки незгодан сусрет, сваки погрешан корак и свака искрена исповест увеличава да би цео свет могао да сведочи. Апсурд лежи у супростављању приватне, интимне природе романтичних односа са јавном и перформативном природом ријалити телевизије.
Притисци тражења животног сапутника на ТВ-у уживо стварају надреалну атмосферу у којој су истинске везе често засењене потребом да се забављају и буду у складу са друштвеним очекивањима. Позивамо вас да се насмејете, размислите и преиспитате апсурдност тражења љубави у најјавнијим и највише вештачки окружењима.
Уживајте у представи!

Андреј Цветановски

Шваљеранција

Писац текста: Србислав Минковић
Режија и адаптација: Зоран Живковић

Трчи,трчи трчак. Цврчи, цврчи цврчак. Чучи, чучи чучак. Трчак трком трчи. Чучак мудро чучи. Чучао је тако мудро, текст Србислава Минковића Шваљеранција у прашњавој фиоци директора позоришта дуги низ година. А онда, овог лета, изненада је искочио из те фиоке и угледао светлост дана. Шваљеранција је написана пиротским говором. Неочекиване ситуације у којима се ликови налазе, њихове реакције и односи најпре изазивају смех. Али ако се замислите пред приказаним можда (се) препознате и учини вам се да се све ово већ догодило и ван сцене. Али не брините, то је само позоришна илузија.

Зоран Живковић

Ружно Паче

Ханс Андерсен

Режија: Давид Алић

Невероватно како су бајке Ханса Андерсена, писане пре неких двесто година, данас тако актуелне у живе. Зашто је то тако? Зато што је Андерсен препознао оно исконско урођено у човеку, оно најцрње и оно најсветлије, оно непроменљиво у нама. Тако је и са Ружним Пачетом. Прича о различитости о дискриминацији, о спутавању талената, о завидности, о томе да нам људи не дозвољавају да будемо оно што осечамо да јесмо. Да будемо своји. Какв луксуз. И да увек верујемо у светлост која нас чека на крају. Упркос томе што ће они други мислити да смо другачији од њих истих. Али, о томе управо и јесте ова бајка. „Није живот једна бара, упамтите, изглед вара.“

Давид Алић

„НИЈЕ ЖИВОТ ЈЕДНА БАРА, УПАМТИТЕ, ИЗГЛЕД ВАРА.“
Дуда Буржујка

Покондирена тиква

Јован Стерија Поповић

Режија: Владимир Лазић

ПУТ У ВИСОКО ДРУШТВО

Готово да нема онога ко не зна класичну
причу о Феми, жени која из опсесивне жеље да побегне из свог  опанчарског света у вишу класу и постане угледна дама, започиње свој "незадрживи” успон ка сањаном циљу.
Написана 1830.године, ПОКОНДИРЕНА ТИКВА није ништа изгубила од своје  критике  људских слабости.

И данас је актуелна.

А да ли је и лековита ?

Бајка о позоришту

Писац текста: Владимир Ђурђевић
Редитељ : Милош Јагодић

Бајка о позоришту је комедија. Иако насловљен као бајка, овај комад, на жалост, много више кореспондира са стварношћу од бајки које знамо. Положај културе, а пре свега позоришта, и како културу и уметност доживљава наша политичка елита су главне теме којима се ова представа бави...

Барбело, о псима и деци

Писац текста: Биљана Србљановић
Режија : Стеван Бодрожа

Kопродукција Народног позоришта Пирот и Народног позоришта Ниш

„Барбело – о псима и деци“ је драмска балада о усамљености, туги, љубави која није стигла на праву адресу, и зато није помогла онима којима је била намењена да издрже тешка времена постојања. Душе јунака ове драме дозивају дозивају се у чистој магли самоће, лутају по њој, и понекад им је једини путоказ лавеж паса, јединих бића која у том и таквом свету носе принцип љубави и давања. У пејзажу градске отуђености, који необично бирљиво и поетично слика Биљана Србљановић, мимоилазе се они који би требало да буду блиски, отац и син, муж и жена, али настају нека нова сродства, она која су бирана, она која се рађају из повезаности коју само најдубља муза међу људима може да створи. Пасторак и маћеха, кроз борбу са депресијом и осећајем бесмисла, постају мајка и син, бескућник кроз љубав коју је разменио са својим псом постаје светац који блиста дистолијској фресци прљавог града. Ипак, испод свега тога, као и у многим другим драмама Биљане Србљановић извирују дубоки, скривени системи, који за последицу имају тако тешке људске судбине.

Краљ Иби или Пољаци

Режија : Ана Григоровић

О краљу Ибију и наследницима његове глади волимо да говоримо. Више од века анализирамо његов карактер, његову похлепну жељу за влашћу и окрутност када до те власти дође. Поредимо га са бројним владарима и људима на позицијама моћи, уочавајући да се матрица понавља. И опет ништа. Он остаје опште место, лудак на власти, којем не можемо ништа. Зашто бисмо онда чак и представе правили о њему?

Све несрећне породице личе на срећне породице

- документарна фикција о самоубиству у адолесценцији у форми дискусије -

Без имало патетичног претеривања, мало је осетљивијих тема од самоубистава деце и младих. Толико је ту питања на које породице и околина никада не добију одговоре, а тебе који ствар посматраш са стране врло лако обузме потреба упирања прстом и тражења кривца, пре свега у родитељима за које ретко имамо разумевања у томе да можда заиста није било могуће да препознају да се њихово дете спрема на тако нешто. Сви смо ми у овај процес ушли с неким својим предрасудама о томе какве су то породице којима се деси суицид: дисфункционалне, нездраве, токсичне, насилне, у сваком случају у нечему екстремне. Али онда погледаш, послушаш и упознаш и неке породице које се не уклапају у тај твој стереотип о дисфункционалним породицама и проблематичној деци. Прочиташ и велик број прича о некој узорној деци, за пример, вуковцима, успешним спортистима након којих остане само једно велико и необјашњиво зашто.

Патрик Лазић

„Немам да платим и нећу да платим“

Народно позориште Пирот,
Адаптација и режија – Милош Јагодић

Комедија, коју је пиротска публика са одушевљењам пропратила је једноставна, иако настала пре неколико деценија још увек је део наше свакодневице. Вечита борба појединаца да се на частан начин обезбеди егзистенција. За поједине слојеве друштва је то стално бушење нове рупе и стезање каиша, а када места понестане онда настају перипетије и заплети. Порука коју комад шаље није нимално наивна, а у свој тој причи доживљава се нешто већ виђено.

“………..А знаш ли зашто сам ово урадила? Је л знаш? Зато што више немам куд да стегнем каиш, сем самој себи око врата. Зато што једва крпимо крај с крајем да би преживели. И зато што више не знам зашто сам цео свој век радила поштено, кад само лопови живе као људи”

Mилица од пепела

За децу школског и средњошколског узраста

Текст : Валентина Велков, режија : Давид Алић

Министарство културе и информисања

Народно позориште Пирот,

Прича Милица од пепела, прати девојчицу која нажалост живи са својом злобном маћехом и још злобнијим сестрама. Одбачена и понижавана, ова савремена Пепељуга се, како и сам назив каже, издигла из пепела, пронашла свог Принца и подигнуте главе и са осмехом наставила даље кроз живот.
Представа  има за циљ да охрабри, бодри и помогне деци која су на неки начин одбачена и угрожена, како у друштву тако и међу родитељима, да се изборе за себе, препознају своје квалитете и да се истргну из коже која им већ у најранијем периоду сазревања постаје тесна.

Друга страна

Да ли је могуће потиснути некадашња искушења и изборити е са тамним мрљама претходног живота?

Трагедија времена у коме живимо поставља нас пред незаобилазно питање: да ли постоји било каква шанса да се трауме из детињства и младости или из неких сурових "година које су појели скакавци", потисну, спакују и заувек забораве? Или је све то сизифовски узалудан напор, без шансе да се назре светло у тунелу, у коме ће "старост-гробље мртвих речи и море успомена, као судбинска неминовност, постати рај прошлости".

Ако ће ишта ублажити вечну неизвесност и страх од мутне будућности, присетимо се речи Марка Аурелија: "Живот је један застрашујући сан у којем нам се смрт свакодневно осмехује, а ми, немоћни, једино што можемо да учинимо је да јој узвратимо осмехом".

Како смо спремали Госпођу Министарку"

Цитати и аутоцитати чине основну структуру текста представе „Како смо спремали Госпођу министарку“. Она је нагомилано унутар- и изван-позоришно искуство сваког њеног дела. Сваки од тих делова игра самог себе док игра део који игра самог себе док се спрема Госпођа министарка.   Отуда је наша представа ништа друго до скроман допринос развоју теорије и праксе позоришне уметности овде и сада и последице однедавног. Као својеврсна интрига, заврзлама, трач и претенциозност не значи ништа друго до несигурност у исправност ставова, затечено предзнање, сврсисходност размишљања, али – у исто време представља и подразумева сопствено право суђења. Представу, дакле, треба посматрати не у светлу научне објективности, већ као могуће тумачење које не излази из оквира иронијског модуса Нортропа Фраја и самоиронијско поигравање позоришта и друштва са којем дели време и простор.

Страх

Franz Xaver Kroetz је песник малих људи, обичних живота и баналне свакодневице. Познат и као истакнути левичар, овај је писац  дао текстове пуне политичких тема које су се односиле пре свега на убрзано нарастајући број радничке класе седамдесетих и осамдесетих година предходног века. Баш из овог разлога његов се целокупни опус  може пре свега посматрати као прилог жанру  СОЦИЈАЛНЕ ДРАМЕ. Стога не треба да чуди што су поменутих декада премијере његових представа биле праћене контроверзама и притисцима немачких неонациста. Кроетз се дакле у свом писању држи пре свега реализма, којег  донекле стилизује или му придодаје квалитет реплика из некадашњих петпарачких романа.
                                                                                

Новогодишње лагарије

(Новогодишња еколошка бајка), аутор Милица  Живковић, редитељ    Зоран Живковић, композитор сонгова Милорад Живковић.

Иако је ово Новогодишња представа потрудили смо се, као и сваке године, да кроз игру и забаву, научимо децу; да ружне речи, загађивање околине, непристојно и недолично понашање, никада неће бити на цени. Без обзира на то у каквом друштву живе и како их родитељи васпитавају покушали смо да деци покажемо да ће увек праве вредности бити у моди. Деда Мраз је и ове године донео поклоне само доброј деци.

Нема даде, нема тате

Премијером представе на локалном дијалекту “Нема даде, нема бате” обележена су два јубилеја за понос пиротског театра – 75 година од оснивања и 130 година глумачког живота у нашем граду.

-Потрудили смо се да премијером обележимо два јубилеја, поносни смо на све то, веома срећни и задовољни и надамо се да ћемо још дуго увесељавати пиротску публику. Мислим да је веома значајно радити представе на дијалекту. Пироћанци воле свој језик и ми се трудимо да кроз представе представимо пиротски говор и на гостовањима широм земље-казао је Зоран Живковић Жућа, глумац пиротског театра.

Редитељ представе Слободан Алексић казао је да његов задатак није био претежак, с обзиром да се сви међусобно добро знају.

Царево ново одело

Која је највиша титула која нам може бити додељена? Кнез, Краљ, Цар?... Вероватно титула коју додељујемо сами себи – титула „Ја.“
Ја, ја па ја. Но, ту титулу није увек похвално носити. Углавном нас та титула удаљава од људи, чини нас саможивим и окрутним према другима.
Наш Цар се није задовољио својом царском титулом, хтео је титулу „Ја,“ па чак и више од тога, желео је да дотакне сунце и баш због тога је изгубио све... остао је сасвим го.

Рибарске свађе

Две рибарске породице, где жене остају на копну чекајући своје мужеве, младиће и своје љубави који су отишли по рибу на море, да се врате после неких десет месеци а онда кад се врате дешавају се све те велике љубави и мале чарке.
                                                                                

Зарезоја?

Мушкарци и жене – вечита борба, а опет не можемо једни без других, нарочито кад је у питању дан који се слави и као мушки и као женски празник, 14. фебруар. Свака комедија са собом мора носити одређену проблематику, да не кажем драму, која је на први поглед неуочљива, али подсвесно свако од нас препознаје проблем. Тако и Зарезоја као свој проблем узима два питања – положај потлачених жена и одржавања традиције, која у данашњем друштву почиње да се заборавља. Ако се жена као страст и традиција као идентитет једног народа изгуби, онда бих поставио питање – шта се дешава са тим народом?
                                                                                

Мали принц

У свету у којем су терористички напади, ратови, силовања и убијања постали свакодневница, а љубави и дружења је све мање и мање, Мали Принц је постао неопходан! Али, да ли Мали Принц и даље постоји? Да само се негде добро сакрио у дубинама наших душа, а на нама је да га пронађемо.
Мали Принц је дечак који не гледа очима већ срцем и због тога је он велики Мали Принц.
Сваком друштву је потребан један Мали Принц који ће бити опомена, као звезда водиља, као нада за доброту; а свако друштво почива на деци.
Наша је дужност да децу упутимо ка Малом Принцу, да им откријемо свет радости и среће, а не свет насиља и срама. Ако не успемо у том задатку, проблеми данашњице постајеће све већи и већи...       

Запали ми

Комедија  ЗАПАЛИ   МИ  настала на основу трочинске драмске игре  ЧВОР, Петра Петровића Пеције, иако настала у наоко једноставним околностима,  говори о изузетно важним животним питањима и проблемима  који нас готово свакодневно затичу неспремне. То су ситнице које живот значе и које често могу да нам потпуно промене уходане животне токове.
Пецијев смисао за хумор  је изузетно инспиративан. Његов заплет у ЗАПАЛИ  МИ  схватили смо  као плодно тле за  поигравање са жанровским и стилским одликама комедије забуне, као и могућност да  креирамо нека „нова читања “ наше класике.       
В.Л.          

Рађање једног записника

Атмосфера Кафкиног Процеса присутна је у сваком сегменту ове представе, у композиционом, садржинском и значењском. И баш као у случају Јозефа К, и у представи Рађање једног записника нема излаза из дате ситуације. Ко је превртљивац, ко је лажов, ко је издао државу и њене принципе, то су питања која се системски, и у недоглед, постављају обичном човеку који је доведен на саслушање. А саслушавају га како они који врше власт, тако и они који желе да је се домогну.  Представу карактеришу одмереност и стално инсистирање на полемичком духу,  њен сценски језик је сведен и естетизован, а коначни резултат је прочишћена и храбра целина која од гледаоца захтева стопроцентну концентрацију

Херој нације

Комад се бави деградацијом породице, односно њеним отварањем за најширу јавност, све до дезорјентације појединца. Свесна или несвесна хипнотичка заводљивост ријалитија , који све више постаје Бодријаров симулакрум – поред свих општих места о профинисању и порнографисању стварности, додатно узначавају претпоставку о само деструкцији најнижег ранга овогмасмедијалног конгломерата.
Текст покушава да са једне стране ако не да проникне , онда да укаже на последице експериментисања с крхкошћу људске психе , жељом зљ брзопотезном славом и привилегијама те и такве славе, насталих по правилу из дубоко социјалних разлога , пре свих као последица немаштине и метастазирања хаоса и насиља у друштву.

Пробуди се Като

„Тешко је радити комедију јер је у овом тренутку много теже публику насмејати, него ли је расплакати или замислити. Мислим да је комедија најтежи жанр. Када гледате комедију, делује да би она лако могла да се направи, али да би се дошло до те лакоће, те питкости, да је све то пенушаво, лагано, заправо иза тога стоји јако велика прецизност, а то значи дугачак, студиозан и јако прецизан рад. Ви као редитељ кроз ситуације, заједно са глумцима, кроз ликове, морате направити ту комичност- каже редитељ Јагодић ...

Жабар’’ Rainer Werner  Fassbinder,

Fassbinderov ’’Жабар’’ прича је о бесу, насиљу и мржњи. О ксенофобији. О пошастима која су у срцу искуства савременог човека. Фассбиндер говори кроз групу младих беспосличара из минхенског предграђа. У близини је фабрика, у фабрику долази да ради један Грк. За којег прво мисле да је Италијан, жабар. А и то што је Грк дође му на исто…није њихов.

Редитељка Бојана Лазић ту групу смешта у  низак загушљив простор са неонским осветљењем. Препуним старих фотеља уредно поређаних у 4 реда. У углу је фрижидер, у фрижидеру пиво, на фрижидеру транзистор- простор тескобе, фазбиндеровски  пејзаж бесмисла...

Пола пола

Тешко је поверовати да се у Народном Позоришту Пирот, данас игра једна од, можда свега две-три најмодерније схваћене и изведене представе у Србији! Такву прдставу, као што је ПОЛА-ПОЛА, ауторке Милене и редитељке Јелене Богавац, могли смо – по мом досадашњем искуству – очекивати у Ujvoideki Szinhaz – Новосадском Позоришту на Мађарском језику или на сцени позоришта Костолањи Деже у Суботици, такође на Мађарском језику, у режији можда, Андраша Урбана – али је нисмо могли очекивати у већ успаваном Београдском сценском простору, а поготово не на југу Србије, јер како одавно важи једно неписано правило – ЈУЖНИЈЕОД САВЕ  И ДУНАВА НЕМА ПОЗОРИШТА – тако се у Пироту не очекује нешто посебно, а поготово не нешто тако модерно и – послужимо се оном старом дефиницијом – АВАНГАРДНО! ...

Мали геза

Драма Мали Геза савременог аутора Јаноша Хаја приказује "транзицијски" амбијент осиромашеног мађарског села, у којем су судбине тзв. "малих људи" сведене на пуко вегетирање, удовољавање најнижим инстинктима и бесмислено понављање истих поступака. Приказујући, у таквој атмосфери, неуспео "излет" аутистичног младића Гезе  у свет нормалних и одраслих људи - као покушај његовог запослења у каменолому - Хај посредством једноставног и сочног језика, језгровитог дијалога и горко-цинично уобличених односа ликова, гради упечатљиву слику света лишеног Бога, наде и перспективе. ....

У ноћи пуног месеца

„Меланхолици су најбољи хумористи!“ – неко је давно рекао. Да, ја сам меланхолик! И носталгичар! Да ли сам најбољи? Нисам, има и бољих. Да ли сам успео? Не знам. На вама је да донесете суд. Ви, који још увек памтите Старо корзо, дугачку кривудаву улицу која је почињала преко пута хотела „Национал“ од фотографске радње Петра „Цупоње“, а затим настављала у реду малих помало накривљених дућана и занатских радњи и завршавала се жутом кућом са белим балконом на пространом каменом тргу у близини Великог моста; ви, који сте се бријали и правили фризуре по последњој моди у „Националу“ код Мите, расправљали о „Радничком“ у Драгановој берберници или кудили београдски БСК код Такића, нервирајући мајстора; у Зокијевој посластичарници сладили сте се најбољим татлијама у граду, код Мурата јели сте најслађе шампите, куповали новине од Пере „новинара“ и читали их док вам Арса гланца „лаковане“ ципеле; ви, који сте ту негде, у суседству ...